photo by Radmila Vankoska
Uporno ponavljam G. da moramo da nastavimo da budemo budale. Tu ima nečeg što je naša dužnost, možda i sveta dužnost, i ako se odreknemo toga, svet sasvim lako može i da propadne. Onda ponavljam nešto o povlačenju iz društva, hrani, gladnima i bezuslovnosti, da bi on samo odmahnuo tim nesvesno ženskim šakama: znam, znam, ja to znam, a zašto ti to uporno ponavljaš?
Prvi ponedeljak u selu je maglovit i hladan, još tmurniji zbog toga što prethodne noći nisam spavao. Kroz prozor, u daljini, nekakve zebaldijanske senke vuku umorna tela do plaže, onda tu stoje, vraćaju pogled unazad, rasplinjavaju se kako se sunce probija kroz oblak. U šolji kafe koju zbog vreline prebacujem iz ruke u ruku, mulj poskakuje i vrtloži se, oblici isparavaju. Uzimam gutljaj, još jedan i još jedan. Protežem se da osetim sopstvenu kičmu i vrat. Tamo još iza plaža, ja sam zaljubljen u maglu na brdu. Danas, dakle - tamo u zeleno, koliko treba da se hoda preko Irskog mora, da bi se našlo na ishodištu ovoga sad pogleda. Pred očima se cakli uporno ponavljanje stopala koja hodaju, uvek sebe obnavljaju i ostavljaju čitave komade asfalta iza sebe. Može da ih zaustavi nekakva legendarna kiša koja sluti na još veće kiše nekada u bliskoj budućnosti. Kasnije zapišem za sebe: dobro je da naučim da pokisnem dok sam ovde, dobra prilika da se uopšte nešto novo nauči, mogao bih da se posvetim učenju, i tako pišem dok se ne umorim. Divan neuspeh koji mi je delovao neostvarivo u samo jednom danu; a onda, u susretu sa prirodom koju vidiš kao prvi put, spreman sam da gubim, gubim, gubim. Pa još kasnije, dok protežem noge i zevam na svežem čaršavu, zapišem: najbolje pasus završiti potpuno otvoreno, izmestiti ga iz vremena i pustiti da visi u nekakvom snenom prostoru.
Uporno ponavljam nešto o samoći, možda sam nešto zapisao, nešto sanjao, nešto sam već mesecima unazad naučio da ponavljam. G. se pojavljuje na ekranu pa nestane, čujem njegov glas pa ga izgubim, gledam u tupu pozadinu nekakvog beogradskog stana, zid, flaša, prozor, krošnja.
Ovde se budim sve ranije, toliko ranije da ustanem pravo u noć. Ko je naumio da izbegava senke, neka se probudi u tami bez mesečine ili neka žmuri. Meni je izgleda uspelo. U noćnoj šetnji svaki korak je kao dupli i to zapamtim za neki sledeći put. Preko dana pola koraka, u noći dva. Računam da je do groblja oko crkve Svete Marije čistih sat vremena hoda, pa tu gde su ukotvljeni jedrenjaci na kojima dečake uče plovidbu, i još iza, taman kad se zaliv suzi i Anglsi dođe na dohvat ruke, još, dakle, dva ili tri sata do mosta. Neko je budan u Atini i jede grožđe, neko u Berlinu i čita evo upravo ove pesme, a ja ovde, i još dve mačke koje nemaju senku. Čestitam im na tome. One stanu pa krenu, odu. U šetnji sa beskućnikom pitam kako je biti bez doma u ovom gradu. A u onom prethodnom gradu? Mislite da će tako biti i u sledećem gradu? Da, da. I tako dalje. Dogovorimo se da ne odustanemo od postavljanja bombi gde god se stigne. Pitam nešto povodom bombe usred rečenice, da li je čuo, da li zna, ali ne zna, zna kao i ja, za duge i ambijentalne pasuse, zna za prljave mornarske pesme, zna apsolutnu buku talasa i ono obrnuto, zna šta je sve uklesano po pločnicima uz more, zna ovu ili onu cipelu, nekoliko tužnih i gotovo beskrajnih epova starih tačno hiljadu godina, zna za zvono ispod vode, lupanje po zidu tvrđave, jednu jedinu englesku reč, zna za one mačke i kuda se tačno kreću, zna da otpeva Internacionalu, zna i za neke od slučajnih snova koje ću imati u narednim danima. Napomenem sebi da to zapišem već sada, da ne zaboravim, da ne zaboravim. A bomba, opet pitam, da li znate za bombu? Ili će sve samo ostati ovako?
